Узвишеност класичне музике представљамо делима из различитих временских и стилских епоха. Musica serena савременог летонског композитора Петериса Васкса, етерична и медитативна, праћена је мрачним интроспективним другим Концертом за виолончело и оркестар Шостаковича, који приказује обиље ауторових контрастних осећања. Први пут пред београдском публиком наћи ће се фантастична виолончелистичка звезда Максимилијан Хорнунг. Непролазни хит симфонијске музике, очаравајућа Шехерезада, заокружује програм под палицом Данијела Рајскина.
Један од најистакнутијих композитора своје генерације, летонски композитор Петерис Васкс (1946), потиче из свештеничке баптистичке породице, што је у великој мери утицало на развој његове стваралачке личности. Репресивна политика тадашњег ССССР-а према баптизму одвела га је на студије на Конзерваторијум у Виљнусу, у суседној Литванији. Васксовом интернационалном позиционирању у највећој мери је, пак, допринео славни виолиниста Гидон Кремер, који је од 1990-их година промовисао његова дела изван Совјетског Савеза. Данас је Васкс један од најзначајнијих савремених стваралаца, добитник бројних награда и признања, и аутор великог броја поруџбина. Његов опус обухвата различите жанрове: оркестарску, концертантну, камерну и солистичку музику.
Musica serena за гудачки оркестар представља омаж дугогодишњем пријатељу, финском диригенту Јухи Кангасу, поводом његовог 70. рођендана. Од почетка 1990-их година, Кангас је са својим камерним ансамблом дириговао премијерним извођењима Васксових дела за гудачки оркестар. Musica serena пружа широк динамички распон који нараста од треперавих акорада у виолинској деоници (Andante cantabile) преко централног fortissima на врхунцу (Maestoso), до постепеног повратка на мирноћу у pianissimu и хармонија са почетка, чиме се заокружује музички ток.
Концерт за виолончело и оркестар ин Ге, оп. 126, Дмитрија Шостаковича (1906-1975) настао је 1966. године. Као и први концерт намењен овом инструменту, написан је за Мстислава Ростроповича који је свирао на премијерном извођењу у Москви, на концерту посвећеном композиторовом 60. рођендану, 25. септембра 1966. године. Дириговао је Јевгениј Светланов.
Стилски, овај Концерт је обележио почетак Шостаковичеве позне стваралачке фазе. Уводни став је првобитно требало да представља почетак нове симфоније, али је ту идеју аутор касније напустио, прерадивши дело у верзију какву данас познајемо. Став доноси мрачно и интроспективно расположење, које прекида каденца која раздваја две појаве главне теме. Други став је заснован на теми уличне песме из Одесе, док финале почиње фанфарама, након којих наступају лирски, маршевски и плесни одсеци.
Шехерезада је симфонијска свита руског композитора Николаја Римског-Корсакова (1844-1908), члана чувене композиторске групе Руска петорица. Ово дело настало је 1888. године, а данас је једно од најпопуларнијих у класичној музичкој литератури.
Конципирана у четири става, Шехерезада је тематски базирана на Причама из 1001 ноћи, а наслов је добила по главној јунакињи која ове приче, према предању, приповеда.
Композиција је изузетан пример оркестарског мајсторства Римског-Корсакова, јер је у партитури успео да споји и усагласи свој композициони стил бриљантне оркестрације и шаролике употребе инструмената са оријенталним звучним мотивима којима је дело прожето и који упућују на тематику осликану музиком. Шехерезада се сматра најпознатијим делом Римског-Корсакова, а употребљавали су га и обрађивали многи уметници – од реномираних балетских играча и кореографа, до енглеског бенда Deep Purple. Поједине теме из овог остварења коришћене су и у бројним филмовима, међу којима су Мала сирена, Мајстор и Маргарита и др.
Први став свите назван је Море и Синбадова барка чиме упућује на причу о морнару Синбаду и његовим авантурама. У другом ставу је причу о кнезу Календару композитор представио солистички третираним инструментима, на првом месту виолином (која има улогу наратора у читавом делу), а затим хорном и обоом, које износе тему и њене варијације, уз пратњу остатка оркестра. Принц и принцеза је назив трећег става свите, једноставне форме и сведеног звука, док се у завршном, Фестивалу у Багдаду, уз увођење неколико нових, понављају и преплићу мелодијски мотиви из претходних ставова.
